Molitve, Molitva, Portal o molitvama

SVJEDOČANSTVO O JEDNOJ OPSJEDNUTOJ DJEVOJCI:

("A Isus odgovori: Ovaj se rod ničim drugim ne može izagnati

osim molitvom i postom" - Mk 9, 29)

Dogodilo  se  to  posljednjega  dana  Drugoga  nacionalnog  karizmatskog

sabora  održana  u  listopadu  1976.g.  u  St.Peter's  grounds,  u  Bandri  u

Mumbaiju. Ralph Martin, naš glavni govornik, zaključio je svoj posljednji

nadahnuti  govor.  Mene  su  zamolili  da  vodim  molitvu  predanja  radi

krštenja  Duhom  Svetim.  Dok  sam  molio  pripremnu  molitvu  otklinjanja,

nastalo je veliko komešanje među ljudima i, na naše golemo zaprepaštenje,

u mnoštvu su se začuli krikovi onih koji su očito bili opsjednuti.

Jedna djevojka je osobito stvarala velik nered, valjajući se silovito po tlu i

ispuštajući neobične jezovite krikove. Nasilu su je iznijeli i zadržali u crkvi

dok se mnoštvo nije razišlo. Ralph Martin došao je je pogledati. Fra Jim

Borst  i  fra  Marcelino  usudili  su  se  moliti  nad  njom,  ali  reakcija  je  bila

previše  uznemirujuća,  pa  smo  zaključili  kako  je oprez bolji od hrabrosti.

Savjetovao  sam  dežurnoj  časnoj  u  pratnji  da  vrati  djevojku  tamo  gdje  je

njezina grupa imala smještaj (došli su izvan Bombaya) i obećao da ću rano

ujutro doći moliti za djevojku.

Održao  sam  obećanje  unatoč  iscrpljenosti.  Istoga  trenutka  kada  me

djevojka  opazila  kako  ulazim,  naglo  je  ustala  od  doručka  i,  tek  što  je

učinila nekoliko koraka, pala je na pod. Postala je krajnje silovita, lupala

glavom  o  zid  i  mlatila  po  svima  uokolo  rukama  i  nogama.  Njezini  su  je

prijatelji uspjeli podići i silom polegnuti na krevet, čvrsto joj držeći ruke i

28

noge. Tada smo započeli u jezicima moliti posredničku molitvu za njezino

otklinjanje, sat za satom, ali još nije bilo ni najmanjega poboljšanja. Ona je

stalno  imala čvrsto stisnuta usta  i zatvorene oči, ali je prisutnost zloduha

bila i preočita. Osjetio sam se bespomoćnim i nemoćnim, nisam znao što

da učinim sljedeće, dok su me njezini prijatelji pogledom preklinjali da joj

pomognem. 

Otišao sam u drugu sobu, zatvorio vrata i upitao Gospodina zašto se ništa

ne događa kao odgovor na naše žarke molitve (Mt 6, 6). Tada mi je poput

munje prošao kroz glavu događaj iz Evanđelja kada su apostoli pitali Isusa

zašto ne mogu osloboditi opsjednuta dječaka, a Isus im je rekao: "Ovaj se

rod ničim drugim ne može izagnati osim molitvom i postom" (Mk 9, 28-

29).  Znao  sam  tada  da  sam,  poput  Marte  zauzet  pripravama  za  Sabor,

nerazumno  zanemario  osobnu  molitvu  i  čitanje  Pisma.  Zahvalio  sam

Gospodinu što mi je otkrio razlog mojega potpuna neuspjeha i ispružio se

na podu neko vrijeme u znak pokajanja. Obećao sam Mu da više nikada

neću zaboraviti tešku ali nužnu lekciju koju mi je dao. Zavapio sam Mu da

upravo sada nešto učini, jer je djevojčina grupa morala stići na popodnevni

vlak kući. Ustao sam s dubokim nutarnjim mirom svjestan da je Gospodin

čuo moju molitvu.

Vratio  sam  se  u  prostoriju  u  kojoj  su  držali  djevojku  i  tiho  molio

Gospodina da me vodi. Kao da je odgovorila na moju molitvu, djevojka je

opustila  desnu  ruku.  Njezini  su  prijatelji  poskočili  na  to,  ali  dao  sam  im

znak da se smire. Još ponešto u transu, prstom je šarala po plahti na ležaju

nešto što je izgledalo poput slova, a onda je povukla ruku. Tada sam znao

bez  dvojbe  kako  je  Gospodin  odabrao  da  mi  progovori  na  taj  način,  ali,

budući  da  to  nisam  očekivao,  nisam  obraćao  pozornost.  Opet  sam  tiho

molio: "Gospodine, hvala Ti što mi govoriš na ovaj neočekivani način, ali,

oprosti  mi  što  nisam  obraćao  pozornost.  Ako  Ti  nije  teško,  molim  Te,

progovori  ili  napiši  ponovo!".  Kao  da  opet  odgovara  na  moju  nečujnu

molitvu,  djevojka  je  opet  olabavila  desnu  ruku  i,  još  uvijek  zatvorenih

očiju  i  usta,  opet  napisala  ista  slova,  koja  sam  sada  pomno  promatrao.

Tada je povukla ruku. Na naše čuđenje, dvije riječi koje smo pročitali bile

su:  DEAF  DUMB  (GLUH  NIJEM).  Pokušali  smo  dokučiti  što  to  sve

znači, ali jednostavno ništa nismo mogli shvatiti.

Treći  sam  put  progovorio  Gospodinu,  ponešto  uplašeno:  "Ne  mogu  ove

dvije  riječi  uhvatiti  ni  za  glavu  ni  za  rep.  Oprosti,  Gospodine,  budi

ljubazan i prenesi nam svoju poruku u potpunim gramatičkim rečenicama,

a ne u enigmatskom telegrafskom obliku". Treći put, kao odgovor na moju

molitvu, djevojka je napisala iste riječi, kao da me Gospodin podsjeća: "Ja

29

ne govorim više nego što je nužno. Dobro poznaješ Bibliju. Onda bi morao

znati što ove riječi nagovještaju". Tiho sam opet molio, pa mi je Duh Sveti

doveo u sjećanje jednak događaj u Markovu evanđelju, kada je Gospodin

istjerao  gluhog  i  nijemog  duha  iz  dječakova  tijela  (Mk  9, 25). Tada sam

shvatio  kako  je  i  u  toj  djevojci  bio  isti  gluhi  duh,  pa  su  moje  molitve

doslovno  bile  "gluhom  dobrojutro"  i  isti  nijemi  duh,  koji  je  priječio

djevojku da otkrije njegov identitet, usprkos mojih upornih molitava.

Dok sam tiho zahvaljivao Gospodinu za ovo nevjerojatno otkriće, zli duh

je,  čini  se,  shvatio  da  znam  tko  je  i  da  mu  se  vrijeme  približilo  kraju.

Postao  je  još  bjesniji  i  potpuno  bespomoćno  pokušao  me  udariti.  Tada,

rabeći iste riječi kao Isus u Evanđelju, rekao sam u Njegovo Ime: "Nijemi i

gluhi duše, ja ti zapovijedam, iziđi iz nje i više se ne vraćaj u nju!" (Mk 9,

25).  I,  zaviknuvši  kao  u  toj  priči  u  Evanđelju,  duh  je  izišao  i  napustio

djevojku.  Ona  je  ostala  nepokretna  neko  vrijeme.  Zatim  je  ustala,  kao

poslije  duboka  sna,  veselo,  zračeći,  i  na  vrijeme  da  stigne  na  vlak  sa

svojom  grupom,  radujući  se  i  zahvaljujući.  Majka  mi  je  dok  sam  bio

dječak često navodila Tennysona: "Više stvari učini molitva nego što ovaj

svijet  i  sanja."  Čak  i  danas  Gospodin  "čini  da  gluhi  čuju  a  nijemi  da

govore" (Mk 7, 37).