Molitve, Molitva, Portal o molitvama

IV. KRIST - UPORAN MOLITELJ

(Kako je osobito prikazan u Lukinu evanđelju)

Najpopularniji tečaj koji je godinama vodio Nacionalni biblijski katehetski

i liturgijski centar (NBCLC) u Bangaloreu bio je molitveni seminar koji je

privlačio  i  po  400  sudionika.    Kad  god  su  me  pozvali  da  im  govorim  o

karizmatskoj molitvi, zapanjilo me kako je opća velika glad za molitvom.

Čak  i  narkomani  kojima  sam  bio  savjetnik  i  nad  kojima  sam  molio  po

rehabilitacijskim  centrima  otkrili  bi  kako  im  je  jedina  i  najveća  želja  da

upoznaju Boga i nauče moliti. Zato ljudi čitaju mnoge knjige o molitvi, uče

razne molitvene metode, pohađaju razne molitvene tečajeve. Međutim, sve

to, ma kako dobro, uči samo molitvenim tehnikama. Samo nas Isus može

naučiti moliti; jer nitko ne pozna Oca osim Njega i nitko ne može doći k

Ocu  osim  po  Njemu  (Iv  7,  29;  8,  55;  11,  41;  14,  6).  Saznajmo  stoga  iz

Evanđelja  što  je  Isus  učio  o  molitvi;  ali,  još  važnije,  pogledajmo  od

početka do kraja Njegova služenja, kako je i zašto molio, pružajući nama,

svojim učenicima primjer koji moramo slijediti.

U  sva  četiri  Evanđelja  javno  Isusovo  djelovanje  počinje  s  Njegovim

vidljivim   krštenjem   po   Ivanu   Krstitelju   u   rijeci   Jordanu,   a   pravim

krštenjem  Duhom  Svetim.  Ivanovo  krštenje  bilo  je  za  pokajanje  i  zbog

ljudi. Isusu nije bilo potrebno, jer je već po Duhu Svetom začet svet. Ali

Isusovo krštenje bilo je zbog dobivanja sile Duha Svetoga, da počne svoje

djelovanje. Luka dodaje važnu pojedinost, da su se, nakon što Ga je Ivan

krstio,  i  dok  je molio, otvorila Nebesa i Duh Sveti je sišao nad Njega, a

Otac je posvjedočio kako je to Njegov ljubljeni i odabrani Sin (Lk 3, 21-

22). 

23

Dakle,  Isus  je  započeo  Svoje  djelo  spasenja  molitvom  za  posebno

pomazanje Duha. Nakon devet dana molitve u gornjoj sobi apostoli su se

napunili Duhom Svetim, koji im je dao moć i da slave Boga s radošću i da

hrabro proglašavaju Radosnu vijest (Dj 2, 1-12). Opet, kada je prva Crkva

molila  pod  prijetnjama,  vjernici  su  bili  iznova  ispunjeni  Duhom  te  su

nastavljali  propovijedati  s  još  većom  smionošću  (Dj  4,  19-31).  Dok  je

skupina studenata u SAD-u intenzivno molila na vikend seminaru u veljači

1967.,   iskusila   je   krštenje   Duhom   Svetim,   koje   je   zapalilo   iskru

karizmatske obnove u Katoličkoj Crkvi. Koliko moramo nastavljati moliti

da   održimo   Duh   živim   i   gorećim   u   nama,   da   postanemo   vjernim

Gospodinovim  učenicima  i  djelotvornim  evangelizatorima  u  svijetu?  (2

Tim 1, 6-8). 

Započevši svoje djelovanje s molitvom, Isus ga je tako i nastavio. Nakon

čitava  dana  predana  služenja  u  Kafarnaumu,  podučavanja  u  sinagogi,

posjeta  kućama,  ozdravljanja  i  istjerivanja  zlih  duhova  u  gradu,  odmah

sutradan  ujutro,  vrlo  rano,  otišao  je  na  samotno  mjesto  i  ostao  tamo  u

molitvi, kako bi primio nadahnuće i jakost za buduće djelovanje. Apostoli

su  željeli  da  Isus  ostane  dulje  u  tom  gradu.  "Svi  Te  traže".  Ali Isus je u

molitvi  saznao  Božji  plan  Svojega  djelovanja:  "Hajdemo  drugamo,  u

obližnja mjesta, da i ondje propovijedam! Ta zato sam došao" (Mk 1, 28-

39). 

Jednako je bilo kada su se starješine antiohijske crkve okupile u molitvi i

postu  te  saznali  prema  čemu  ih  Sveti  Duh  usmjerava  da  sljedeće  učine:

"De mi odlučite Barnabu i Savla za djelo za koje sam ih pozvao." (Dj 13,

1-3).  Koliko  više  moramo  mi  danas  moliti  sami,  poput  Isusa,  i  zajedno,

poput prve Crkve, kada u djetinjem žaru, ali bez razboritosti odrasle osobe

želimo  napustiti  posao  o  kojemu  ovise  naše  obitelji  i  glavom  bez  obzira

uletiti  u  neku  službu,  slijepo  oponašajući  omiljenoga  evanđelistu  ili

potaknuti slavom i sjajem?

Isusova    služba    nije    bila    samo    učenje.   Evanđelja   vrve   mnogim

ozdravljenjima,  oslobađanjima  od  zlih  duhova,  ustajanjima  od  mrtvih  i

čudesima  nad  prirodom.  Jedno  takvo  senzacionalno  izliječenje  bilo  je

izliječenje gubavca, koje je preko noći proslavilo Isusa u tom gradu. Iako

je čovjeku naredio da šuti o čudu, vijest se to više raširila, pa se golemo

mnoštvo okupljalo da čuje Isusa i da se izliječi od svojih bolesti. Ali kako

je to djelovalo na samoga Isusa? "A On se sklanjao na samotna mjesta

da moli" (Lk 5, 12-16).

24

Iz površna čitanja Evanđelja možemo dobiti pogrešan utisak, kako je Isus

samo  propovijedao  i  liječio.  Ali,  ako  čitamo  između  redova,  čitavo  je

Isusovo  djelovanje  bilo  potpomogunuto  snažnim  i  trajnim  molitvenim

životom. Što je više ozdravljao ljude i oslobađao ih od zlih duhova, to je

više osjećao potrebu da bude sam s Bogom u molitvi. Nažalost, često nas

može prevariti slogan "rad je molitva". Taj je stav, međutim, poluistina, jer

nema te količine rada koja ikada može zamijeniti molitvu. Još gore, uspjeh

u služenju može toliko uobraziti (karizmatika) da on ili ona pomisli kako

sam-a, bez Boga, postiže rezultate. Kada su se sedamdeset i dva učenika

ponosno vratila što im se čak i zli duhovi pokoravaju, Isus ih je upozorio:

"Promatrah  Sotonu  kako  poput  munje  s  neba  pade.  Evo,  dao  sam  vam

vlast...  po  svoj  sili  neprijateljevoj  i    ništa  vam  neće    naškoditi.  Ali  ne

radujte se što vam se duhovi pokoravaju, nego radujte se što su vam imena

zapisana na nebesima!" (Lk 10, 17-20).

Tjedan dana nakon što je rekao učenicima Svoje najbolnije proročanstvo -

da će biti odbačen, da će biti podvrgnut velikim patnjama i osuđen na smrt,

i  svoju  najtežu  poduku,  da  se,  kako  bi  bili  Njegovi  učenici,  moraju  na

sličan način odreći samih sebe i uzeti svaki dan svoj križ - uspeo se Isus s

trojicom  učenika  na  brdo,  da  mole.  "I  dok  se  molio,  izgled  mu  se  lica

izmjeni,   a   odjeća   sjajem   zablista"   (Lk   9,   28-36).   Cilj   je   ove

"transfiguracije"  bio  i  da  pokaže  apostolima  kako  su  Isusove  muke  u

skladu  sa  starozavjetnim  proročanstvima  i  da  istodobno  otkrije  Njegovu

konačnu pobjedu i slavu. Ali, Luka dodaje taj vrlo važan detalj, očekivana

slava došla je u molitvi i zbog nje. 

Ako  je  molitva  tada  mogla  izmijeniti  Isusov  izgled,  tako  da  Mu  je  čak  i

odjeća odražavala slavu; ako je pomoću molitve hodao po vodi nakon što

je  sam  bio  na  brdu  gdje  je  molio  (Mt  14,  23);  ako  Mu  je  molitva  dala

snagu da nakon nje oživi Lazara (Iv 11, 41-42), to je zato što molitva ima

snagu,  kao  "best  seller",  "Molitva  vam  može  promijeniti  život",  koji  je

klinički provjeren.  To je i naše iskustvo kod egzorcizma, kada lice i glas

opsjednute  osobe,  koji  su  se  isprva  činili  i  zvučali  dijabolički,  gotovo  u

hipu, čak i na tihu ili nečujnu egzorcističku molitvu, postanu nevjerojatno

anđeoski.  Koliko  onda  može  molitva  još  više  promijeniti  unutarnjega

čovjeka, jer "Dakle, je li tko u Kristu, nov je stvor. Staro uminu, novo, gle,

nasta!" (2 Kor 5, 17). To je vidljivo iz potresnih svjedočanstava desetaka

tisuća karizmatika po čitavu svijetu.

Jednom, na nekom mjestu,  Isus je bio u molitvi. Kada je prestao moliti,

jedan   je   od   učenika   rekao:   "Gospodine,   nauči   nas   moliti".   On   je

odgovorio:  "Kada  molite,  recite...".  Važno  je  primijetiti  kako  je,  prvo,

25

jedina  stvar  koju  su  Ga  učenici  ikada  zatražili  da  ih  nauči  bilo,  ne  kako

propovijedati ili ozdravljati, već kako moliti; drugo, oni su Ga to zamolili

jer  su  Ga  neprestano  viđali  u  molitvi;  i,  treće,  nije  im  tek  održao

"predavanje"  o  molitvi,  već  ih  je  naučio  za  što  da  mole:  za  dolazak

Božjega  kraljevstva  primanjem  Duha  Svetoga.  To  je  najveći  Očev  dar

nama.  Zatim,  naučio  ih  je  kako  moliti:  ne  oslanjati  se  na  takozvana

najboljega  prijatelja,  već  s  djetinjom  apsolutnom  vjerom  u  Njegova

ljubećega  i  nježna  Tatu  (Lk  11,  1-13).  Ne  smijemo  biti  uobraženi  kao

sudac, a moramo biti poput udovice, uporni u molitvi, jer sam Bog želi i

hita da nam pomogne (Lk 18, 1-14). 

Sjećajući  se  Učiteljeva  primjera  i  učenja,  apostoli  su  odlučili  da  valja

izabrati  druge,  koji  će  dnevno  dijeliti  hranu,  što  je  prouzročilo  razmirice

među prvim kršćanima. Shvatili su da se oni sami moraju posvetiti iznova i

samo molitvi i službi Riječi. i kako su učinili veliku pogrešku kada su to

dvoje bili zanemarili zbog posluživanja za stolom. Ishod te njihove odluke

bio je očit u većem širenju Božje Riječi i u brzom porastu broja učenika,

po  prvi  put čak i mnogo svećenika, koji su primali vjeru (Dj 6, 1-7). Ne

trebamo  iz  toga  zaključiti,  međutim,  kako  sve  moramo  ostaviti  po  strani

radi  molitve  i  propovijedanja,  ali  moramo  uvijek  imati  na  umu,  da,  ma

kakva bila situacija u našemu životu ili  na poslu, naša je prva dužnost da

budemo muškarci i žene molitve i Riječi.

Došlo je vrijeme kada je Isus morao izabrati svoje sljedbenike. Kako je to

činio  posve  svjestan  da  će  o  njima  ovisiti budućnost kraljevstva Božjeg?

"Onih  dana  izađe  na  goru  da  se  pomoli.  I  provede  noć  moleći  se  Bogu.

Kad   se   razdanilo,   dozva   k   Sebi   učenike   te   između   njih   izabra

Dvanaestoricu,  koje  prozva  apostolima"  (Lk  6,  12-13).  Slično,  kada  su

sami  apostoli  morali  među  sobom  odabrati  nekoga  da  zauzme  Judino

mjesto,  izdvojili  su  dvojicu  i  molili:  "Ti,  Gospodine,  poznavaoče  svih

srdaca,  pokaži  koga  Si  od  ove  dvojice  izabrao  da  primi  mjesto  ove

apostolske službe..." (Dj 1, 23-25).

Najvažnije odluke koje najčešće moramo donositi jesu u svezi s ljudima.

Dobra škola vrlo mnogo ovisi o nastavnicima. Molitvena grupa jako ovisi

o dobrome voditelju i jedinstvu središnjice skupine. Obnova u nekoj regiji

ili  državi  ili  na  čitavom  svijetu  umnogome  ovisi  o  glavnom  voditelju  i  o

jedinstvu vodstva. Odlučujemo li uzimajući u obzir kvalifikacije i iskustvo

ljudi  sa  svjetovna  gledišta,  ili  odluku  prepuštamo  u  molitvi  Gospodinu,

kako  je  On  sam  činio,  moleći  po  cijele  noći?  Biskup  McKinny  iz  NSC

SAD-a, moj pretpostavljeni u Sjemeništu u Rimu, ispričao nam je kako je

26

provodio mnogo vremena u molitvi sa svojim najbližim suradnicima prije

godišnjih imenovanja klera.

Dok je jednom molio na osamljenu mjestu i s njim bili samo Njegovi

učenici, Isus ih upita : "Što govori svijet, tko sam ja? Oni odgovoriše: ‘da

si  Ivan  Krstitelj,  drugi:  da si Ilija, treći opet: da neki od drevnih proroka

usta'. A on im reče: ‘A vi, što vi kažete tko sam ja?" Petar prihvati i reče:

"Krist  pomazanik  Božji!"  (Lk  9,  18-20).  Ovaj  događaj  u  prvi  mah  može

izgledati  jako  na  čast  Petru.  Ta  čast  zapravo  je  Isusova,  jer  je  baš  u  to

vrijeme molio za njih. To potvrđuje i Matejevo evanđelje, gdje, u sličnoj

situaciji,  Isus  govori  Petru:  "Blago  tebi,  Šimune,..,  jer  tebi  to  ne  objavi

tijelo i krv, nego Otac Moj koji je na nebesima" (Mt 16, 17). To pokazuje

kako  ono  najvažnije  što  je  Isus  činio  za  apostole  nije  bila  poduka  i

vježbanje  molitve.  Najbitnija  je  bila  molitva  za  njih,  posebno  za  pravu

objavu, iskreno pokajanje i jaku vjeru (Lk 22, 32), za jedinstvo i zaštitu od

Zloga  (Iv  17,  15-21).  Isus  je  dovršio  svoj  posao  na  zemlji,  ali  jedna

Njegova  služba,  koja  i  dalje  traje  na  Nebesima,  je  posredovanje  za  nas

(Rim 8, 34), s molitvama i prošnjama, s jakim vapajima i suzama (Heb 5,

6).

Nasljedujući  Isusa,  i  mi možemo mnogo postići posredničkom molitvom.

Koliko  bi  dobra  mogla  donijeti  učiteljica  koja  bi  svakoga  jutra  prije

nastave  molila za svoje učenike, da razumiju i nauče ono što se predaje!

Koliko  bi  dobra  učinila  medicinska  sestra  da  dnevno,  prije  obilaska

bolesnika, moli da da prave lijekove i injekcije! Koliko bi postigao voditelj

molitvene  grupe  ili  animator  službe  kad  bi,  prema  Isusovu  obećanju  (Mt

18,  19-20),  dnevno  provodio  vrijeme  sam,  u  posredničkoj  molitvi,  s

upornošću udovice u usporedbi, te u zajedništvu. To se obećanje ispunilo

kod Petrova oslobađanja iz zatvora (Dj 12, 5-11).

Posljednje molitve, prema Luki, koje je Isus molio u Getsemenskom vrtu,

započinjale  su  sa:  "Oče!  Ako  hoćeš,  otkloni  ovu  čašu  od  Mene!  Ali  ne

moja volja, nego Tvoja neka bude!" (Lk 22, 42). To je najbolja molitva iz

čovjekovih usta njegovu Bogu. U Svojoj "agoniji" molio je to žarče - uz

glasne  vapaje  i  suze.  Zatražio  je  i  od  učenika,  dvaput,  da  mole  da  budu

pošteđeni slične "agonije" napasti (Lk 22, 39-46; Heb 5, 7). Tu je agoniju

Isus  izrazio  još  jednom  na  križu,  što  je  evanđelist  zapisao  na  svojemu

materinskom jeziku: "Bože Moj, Bože Moj, zašto Si Me ostavio!" (Mk 15,

34). Još jaču mučeničku agoniju iskusio je kad je čuo svećenike, vojnike,

prolaznike i zločince kako Mu se podruguju i izazivaju Ga, da siđe s križa,

spasi Se i stekne nebesku slavu - zadnje Sotonino iskušenje. Nadišao ga je

27

Svojom  posljednjom  molitvom:  "Oče,  u  ruke  Tvoje  predajem  duh  Svoj!"

(Lk 23, 46).

I u našim životima može se pojaviti takva agonija. "Agonija" je grčka riječ,

koja se samo ovdje pojavljuje. Znači bolnu bitku koja zahvaća volju, um,

srce i tijelo. Agonija je bila Judina kada se predao očaju i samoubojstvu. U

agoniji  je  bio  Stjepan  kada  su  ga  nasmrt  kamenovali,  ali  je  istodobno

gledao slavu Božju; u agoniji je majka koja vidi sina jedinca mrtva ili kako

umire, ili ona kojoj su oteli dijete radi otkupnine. U agoniji je bolesnik koji

polako   umire   u   velikim   bolovima   od  karcinoma  i  vapi:  "Zašto  ja,

Gospodine?".   Agonija   je   to   nepodnošljivija   ako   su   prouzročili   naši

najbliži; još je veća agonija zavapiti Bogu: "Oče, oprosti im, jer ne znaju

što čine" (Lk 23, 34).

Gospodine, nauči nas moliti!