Molitve, Molitva, Portal o molitvama

SVJEDOČANSTVO MARYKUTTY  P.V.:

("Isus se razljuti i reče: Pustite dječicu neka dolaze k meni" - Mk 10, 14)

Još sam puna strahopoštovanja i začuđena načinom na koji je Isus mogao

promijeniti   i   upotrijebiti   običnu   i   slabu   osobu   poput   mene   za

evangeliziranje i služenje mladima i čak djeci. Prvi koji je u životu snažno

duhovno na mene utjecao bio je moj djed. Običavao je zadržati kod sebe

nas  unuke  zarobivši  nas  pričama  o  Isusovu  životu.  Kada  sam,  u  dobi  od

šest  godina,  čula  svojega  strica  svećenika  kako  propovijeda  u  prepunoj

crkvi, osjetila sam snažnu želju da postanem svećenik, da i ja mogu tako

propovijedati.  Ali,  kada  sam  došla  u  srednju  školu,  shvatila  sam,  da,

budući da sam djevojka, nisam mogla ostvariti tu svoju želju. Ponekad bih

pitala Boga zašto me stvorio djevojkom, ali danas sam Mu zahvalna za to

što   sam   žensko.   Posljednjih   dvadeset   godina   omogućio   mi   je   da

propovijedam  čak  i  u  crkvama,  poput  svećenika  i  da  dovodim  mlade  k

Isusu. 

Kada  sam  došla  na  koledž,  željela  sam  postati  misionarkom  u  Sjevernoj

Indiji.  Međutim,  moja  želja  da  postanem  časna  sestra  nije  se  ostvarila

nakon  napada  reume  dok  sam  bila  u  posjeti  Krishnagar  sestrama  u

35

Zapadnom  Bengalu.  Ali,  za  vrijeme  moje  bolesti,  provodila  bih  po  osam

sati dnevno pred Presvetim, a mir i snaga koju bih tada osjećala, usprkos

bolovima u leđima, još su mi svježi u pamćenju. Vratila sam se u Keralu i

ušla u Koledž Svete Terezije u Cochinu, ali, zbog financijskih ograničenja,

razimišljala  sam  o  prekidu  studija.  Ipak,  zbog  novčane pomoći koju sam

dobila  od  jednoga  njemačkog  svećenika,  mogla  sam  nastaviti  studij  još

godinu dana, a iduće sam godine dobila stipendiju do kraja studija. 

Jednoga dana godine 1976. čula sam iz svoje sobe u hostelu koledža nove

prelijepe  pjesme  uz  harmoniku  i  gitaru  koje  su  dopirale  iz  dvorane.

Znatiželja  me  natjerala  da  siđem  do  stražnjega  dijela  dvorane.  Dok  sam

virila  kroz  otvor  na  roleti,  vidjela  sam  mnoge  svećenike  i  sestre  koji  su

prisustvovali karizmatskom seminaru što su vodili fra Fio, DI, fra Rufus i

fra Marcelino, OCD. Jedva da sam išta mogla pratiti, pa se nisam usudila

ući i pridružiti im se. Ali, trećega dana, dana krštenja Duhom, naletila sam

slučajno na fra Marcelina. Pozvao me, misleći da sam sudionica seminara,

da  dođem  u  dvoranu  na  molitvu.  Dok  je  nada  mnom  molio  fra  Rufus

polažući  ruke  radi  krštenja  Duhom,  iskusila  sam  u  sebi  neobičan  mir,

koji je ostao u meni kao opipljiv osjet do dana današnjega.

Studirajući  u  kozmopolitskom  gradu,  s  toliko  dostupnih  programa,  imala

sam  mnogo  prilika  za  rast  u  Duhu,  uključujući  i  molitvenu  skupinu  u

samom  koledžu.  Moja  čuvarica  u  hostelu  bila  je  vrlo  ljubazna  što  mi  je

dopuštala da izlazim i propovijedam djeci, mladima i učiteljima od 1977.g.

do danas. Kad sam diplomirala, nisam znala što da radim ili kamo da idem.

Tada  sam  upoznala  gđu  prof.  Alicekutty,  neudatu  posvećenu  osobu.

Sastajale smo se na molitvu, što je pomoglo mojemu duhovnom rastu. Za

vrijeme karizmatskih seminara često sam dobivala isti odlomak iz Biblije:

"Ustani, viči noću, za svake promjene straže. Ko vodu izlij srce pred licem

Gospodnjim, k njemu podiži ruke i traži milost za svoju nejačad koja od

glada obamire po uglovima ulica" (Tuž 2,19). To me navelo da često noću

ustanem, iako bih bila radije spavala, da posredujem za djecu. To radim do

danas.

Riječ Božja i dalje me vodila. Još mi je više dala snagu nakon sudjelovanja

na  Nacionalnom  biblijskom  saboru  koji  je  vodio  fra  Rufus  i  njegovi

studenti Biblije u Bangaloreu 1980.godine. Četiri sam godine na Badnjak

dobivala  istu  biblijsku  poruku:  "Tražite  stoga  najprije  Kraljevstvo  i

pravednost Njegovu, a sve će vam se ostalo dodati" (Mt 6, 33). Budući da

sam iskusila toliko ljubavi od Isusa, odlučila sam posvetiti čitav svoj život

Njemu  i  Njegovu  Kraljevstvu,  živeći  kao  neudana  posvećena  osoba.

Početkom  osamdesetih  fra  Gino,  CSsR,  držao  je  nama,  skupini  mladih,

36

posebne tečajeve za voditelje. Za vrijeme naših sastanaka primili smo više

proročanstava o odlasku k drugima, pa smo se preselili u sirotinjsku četvrt

u Cochinu. Ja sam okupila oko sebe skupinu od tridesetpetero djece. Znala

sam prepoznati njihove probleme i voljeti ih, a uspjelo mi je nekolicinu od

njih spasiti iz kandži zla. 

To  me  iskustvo  ohrabrilo  da  započnem  službu  za  djecu.  Godine  1983.

vodili smo prvu župu i školske seminare za tinejdžere, a odgovor roditelja,

nastavnika i učenika bio je zapanjujući. Još je čudesnije bilo predanje onih

koji  su  započeli  raditi  kao  animatori  u  toj  službi.  Godine  1984.  održala

sam   tečaj   boljega   razumijevanja   djece   za   učitelje.   Od   1987.-1990.

podučavala  sam  u  devet  škola.  Ali  tada  sam  počela  opažati  na  licima

svojih  učenika  bol  uzrokovanu  zlima  današnjeg  društva.  Osjetila sam

kako su odrasli glavni uzrok dječje patnje. Odlučila sam prestati raditi kao

nastavnica i, zajedno s nekoliko mladih istomišljenika, započeli smo dječju

službu, koja je danas poznata kao "CHRISTEEN".

Tijekom  posljednjih  dvadeset  godina  pokrili  smo  gotovo  sve  kršćanske

ustanove u Kerali a sada se selimo u druge dijelove Indije i u inozemstvo.

Vodimo  seminare,  tečaje  i  sabore,  nudimo  individualno  savjetovanje,

imamo službu pisanja i objavljujemo dječju literaturu na malajalamskom i

engleskom.  Kada  pogledam  unazad  na prošlih dvadeset godina, zahvalna

sam  Bogu  za  način  na  koji  me  vodio  i  za  ono  što  je  učinio  u  mojemu

životu. Bilo je trenutaka kada sam se osjećala ostavljenom, ali i onih kada

sam osjećala bliskost i nježnu brigu svojega Gospodina i Spasitelja.